You're a Sunflower

If you are not using your mind for self-torture, why would you think of peace?

07.04.2019.

Fear is like fire.

Na kraju sveta, između dve dimenzije, nalazi se najviši Stub i ja jednom nogom živim na njemu. Noga koja je na njega položena je leva, i ona nikuda ne mrda, ni levo ni desno, napred ni nazad, ne mogu čak ni da skočim. Čini mi se kao da je Stub počeo da se oblikuje po nozi. Isprva, kad sam stala na njega, ivice su mu bile grube, oštro definisane,a sada ne znam razliku izmenju mog stopala i Stuba, kao da je neko zaboravio da odredi gde se ja završavam a gde on počinje. Stoga bih mogla da kažem da smo na neki način Stub i ja postali jedno.
Vidite, iako smo mi možda jedno, ja nikada ne bih smela da priznam da sam srasla sa Stubom, i poprilično sam sigurna da bi on postupio isto. Stoga se predstavljam kao Jelena, a ne Jelena koja stoji na Stubu, ili Jelena Stub, ili Stub koji je deo Jelene. Taj pristup zasigurno radi, jer u mom svetu, niko kada te prvi put vidi ne razmišlja o tome gde ti sa jednom nogom stojiš i kako uspevaš to da balansiraš. Teže je, doduše sakriti od malo bližih ljudi.
Nije lako voditi život i po. Jedan ovaj običan, i ovu drugu polovinu provedenu na Stubu. Rekla bih dva, ali Stub nije dovoljno velik da bi se za njega moglo reči da je ceo svet. Mada, on ume da raste i tako me kadkad uplaši, jer izgleda da ipak nismo dovoljno slepljeni da bih sa njim rasla i ja. Mada, više me plaši jer, sem mene, zajedno sa njim raste i sve što se oko njega nalazi.
Stub je okružen vodom. Sa moje leve strane ona je kristalno čista, sa moje desne, Voda je toliko tamna da mi se ponekad učini da su se čestice zgusnule. Leva Voda me isceljuje, Desna Voda mi pušta krv. Obe Vode me plaše.
I tako ja, sa jednom nogom na stubu gledam u njihov beskraj i pokušavam. Pokušavam da zaronim. Nekad to ne bude svojevoljno, već me okolnosti nateraju, čas vamo, čas tamo, sa desnom nogom iz vode u vodu, tako sam počela da se krećem kroz život. Iskreno, taj ciklus je počeo da me plaši i zamara, stoga odlučih da se odvojim od stuba i cela zaronim. Nije mi više bitno gde, čak i da me Desna Voda celu proguta, opet će to biti bolje nego da čamim na Stubu i razmišljam šta je to što voda kao takva može da mi ponudi. Ali, Stub je već deo mene i kad god bih uspela da se spustim u vodu, leva noga bi ostala na istom mestu, pluća bi mi se napunila oštrinom koja izbija sav vazduh i ja bih se ubrzo ponovo našla vani.
Strašno je to što ne mogu da prelomim. Strašno je to što sam postala Stub. Strašno je to što mi se stomak grči na pomisao da i dalje tu stojim. Stub neće da pusti. Neki kažu da moram da porastem. Tad ću biti dovoljno snažna da prevagnem. Ako prevagnem desno,Stub će me poklopiti i udaviti, ako prevagnem levo, ja ću udaviti Stub. Meni je sada nekako baš sve jedno, jer ja bih samo cela da zaronim, ja bih da opet da plivam, doveka ili na sekund, u vodi koja me isceljuje ili pak u vodi koja mi pušta krv.

20.02.2019.

Nisam ocekivala da kulminira u ovoj meri, ali neka, dobro je nekad i 'vako

Zubato sunce mi te donosi,
da potoneš ponovo u moje prisustvo,
a ja bih radije da sačekam da prvo odspavaš
pre nego što te pustim da udjes.
Teško je objasniti,
ali bilo je nekih oblaka sinoć nad gradom,
oni me poliše stidom
i na mojoj koži odmah se sumnja rodi,
sumnja u sopstvo,
istrajnost,
sumnja u "ja".
A potom i u nas.
Poželeh da ti kažem
kakva se krije u meni sebičnost,
ali ne smogoh snage da bilo šta izustim,
jer više ni sama ne spoznajem obrise svoje,
ne poznaje ova glava šta je to što srce želi.
Zaboga, daleko si,
i ne, ne pričam o kilomentraži,
da je to problem,
moja želja za tobom bi uveliko utihnula.
Sve mi se više čini
da je to zato što ti želiš da tako bude,
možda se plašiš, i to je u redu,
ali ja ne mogu više da trošim svoj cijuk
na nekog ko želi da mu budem usputna stanica...
ili samo privremena satisfakcija, ne razumem te vise.
iskreno
dosta mi je bezuslovne,
moja ljubav je od danas sebična,
moja ljubav želi da se volimo,
ona želi cheesy jebenu romantiku
i zagrljaje i bioskop i kafu posle seksa
i setnje kejom i...
i da,
plašim se i ja
ali opet želim da probam vezu jer si ti u pitanju
mada pošto mi se sve više čini da od toga nema ništa imam samo da ti kažem:
puši mi moj imaginarni kurac,
neću više da te samo jebem,
ćao, eto rekla sam.

07.02.2019.

Godinu i po bez teksta. Pa i nije tako loše.

Bloop!
Još jedan pogrešan potez i toneš u beskrajno;
još jedan gutljaj kafe, stomak ostaje zauvek tvrd.
Nema tu više nikakve gestikulacije
koja bi eventualno mogla da sugeriše na suprotno-
u tvojim očima vidim da i dalje želiš da te oseka ponese,
ruke u džepovima govore da si spreman na dug put.
Ja želim da ti kažem da ostaneš,
ali kako to da učinim,
pogledaj samo kako ti se ruke šire ka zapadu.
Tamo je tvoj dom, ne može njemu moj istok da parira.
Stoga odlučih da ti uskoro poželim mirno more,
iako je u mojoj prirodi
da te svakodnevno odvraćam i pribijam još bliže k sebi.

Trebalo bi da naučim da se nosim sa pozdravom;
kažu bude lakše
kada ponos suzbije cvokot i od njega napravi pruće.
Time su nas svakako ranije majke šibale,
pa je podnošljivo,
samo što je ovo sada drugačiji tip grančice.
Ja, doduše, to nikada neću razumeti,
jer moji se drhtaji kriju ispod debelog ćebeta,
navikli na delirijum između prvoj alarma i ustajanja,
te ne može iz njih tanana grančica tako lako da se ostvari.
Stoga, moram te opomenuti, ako je more ono što želiš,
nemoj da me otkrivaš pre nego što te vetrovi odnesu.
Moj će ti cvokot ući pod kožu,
i nećeš videti dalje od gore zelene.


<< 04/2019 >>
nedponutosricetpetsub
010203040506
07080910111213
14151617181920
21222324252627
282930


MOJI LINKOVI

MOJI FAVORITI

BROJAČ POSJETA
361

Powered by Blogger.ba